Na pr­vim stra­ni­ca­ma svo­je knji­ge “Osvit mi­ra u Evro­pi” („The Dawn of Pe­a­ce in Euro­pe”) pro­fe­sor na ame­rič­kom Uni­ver­zi­te­tu „Džon Hop­kins’’ Majkl Man­del­ba­um na­vo­di ri­je­či lor­da Isma­ja, pr­vog ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra (od 1952. do 1957) ko­ji ova­ko opi­su­je tro­stru­ki cilj NA­TO- a: „Za­dr­ža­ti Ame­ri­kan­ce unu­tar (in), Ru­se iz­van (out), a Njem­ce ni­že (down).”
Ob­u­zda­va­nje nje­mač­ke mo­ći je pro­ces ko­ji tra­je vje­ko­vi­ma. Strah da jed­na si­la do­mi­ni­ra „Sta­rim kon­ti­nen­tom’’ uvla­čio je Ame­ri­ku tri pu­ta u evrop­ska po­li­tič­ka i voj­na pi­ta­nja.
Iz­ne­nad­ni ko­laps So­vjet­skog Sa­ve­za i pro­mje­ne u ze­mlja­ma is­toč­ne Evro­pe biv­šim čla­ni­ca­ma Var­šav­skog pak­ta ni­je­su ni­ma­lo pro­mi­je­ni­le tri te­melj­na prin­ci­pa na ko­ji­ma po­či­va NA­TO, a o ko­ji­ma je go­vo­rio nje­gov pr­vi ge­ne­ral­ni se­kre­tar lord Ismaj, ro­đen u In­di­ji obra­zo­van u Bri­ta­ni­ji, bli­ski sa­rad­nik Vin­sto­na Čer­či­la. Ame­ri­ka unu­tar Evro­pe, Nje­mač­ka ni­že, Ru­si­ja van! Kon­tro­la nje­mac­ke mo­ći i pro­tje­ri­va­nje ru­skog uti­ca­ja iz Evro­pe dva su pa­ra­le­la­na pro­ce­sa. Je­dan bez dru­gog ne idu.
Ne­dav­no je Ro­bert Frid­man, osni­vač ame­rič­ke pri­vat­ne agen­ci­je za stra­te­ške ana­li­ze ‘’Strat­for’’, iz­ja­vio da Ame­ri­ka ne­će ni po ko­ju ci­je­nu do­zvo­li­ti zbli­ža­va­nje Nje­mač­ke i Ru­si­je. Part­ner­ski od­no­si Ru­si­je i Nje­mač­ke mo­gli bi bi­ti pod­sti­caj za ja­ča­nje obje ze­mlje, me­đu­tim, ta­kav raz­voj si­tu­a­ci­je pred­sta­vlja pri­jet­nju in­te­re­si­ma SAD, ocje­nju­je Frid­man. Svi zna­ju da je u Nje­mač­koj iz­u­zet­no sna­žan unu­tra­šnji pri­ti­sak, pri­je sve­ga krup­nog bi­zni­sa da se uki­nu sank­ci­je Ru­si­ji, do­šlo se do za­htje­va da kan­ce­lar­ka Mer­kel ra­ni­je za­vr­ši man­dat. Do­du­še, tu se vi­še kao raz­log po­mi­nju mi­gran­ti iz Afri­ke i Azi­je. Nje­mač­ka eko­no­mi­ja je ra­nji­va, ni­je oslo­nje­na na ra­to­ve, po­treb­na joj je in­ten­ziv­na pri­vred­na sa­rad­nja s Ru­si­jom. Ne­ma sum­nje u to da joj sank­ci­je na­no­se šte­tu. Me­đu­tim, pri­lič­no je ogra­ni­če­na u iz­bo­ru part­ne­ra.
‘’Za Ber­lin bi bi­lo ve­o­ma po­volj­no zbli­ža­va­nje s Mo­skvom u svim seg­men­ti­ma, ali sva­ki ko­rak u tom prav­cu iza­zi­va ogrom­no ne­za­do­volj­stvo Va­šing­to­na’’, is­ti­če Frid­man.
Je­dan od zna­čaj­ni­jih spolj­no­po­li­tič­kih ci­lje­va SAD, ko­ji će to bi­ti i u bu­duć­no­sti, je­ste spre­ča­va­nje sva­kog “oto­plja­va­nja” u od­no­si­ma Ru­si­je i Nje­mač­ke. Pri to­me, na­po­mi­nje Frid­man, SAD ni­su je­di­ne ko­je se tru­de da spri­je­če ja­ča­nje sa­rad­nje ove dvi­je ze­mlje. Kao naj­va­tre­ni­je pro­tiv­ni­ke part­ner­stva Ru­si­je i Nje­mač­ke na­vo­di Polj­sku i Fran­cu­sku. Ne­ma ma­nje ža­ra ni u pro­ti­vlje­nju Bri­ta­ni­je, či­ji su tre­nut­ni od­no­si s Ru­si­jom kom­pli­ko­va­ni. Uz njih su Ho­lan­di­ja, Šved­ska, i bal­tič­ke ze­mlje. Uz sve to, Polj­ska je ze­mlja ko­ja se na­la­zi iz­me­đu dvi­je ve­o­ma agre­siv­ne voj­ne si­le Ru­si­je i Nje­mač­ke. Stra­da­la je u pro­šlo­sti i od Nje­ma­ca i od Ru­sa. Za­to ga­ran­ci­je za svo­ju bez­bjed­nost tra­ži u SAD. In­sta­la­ci­je ame­rič­kog oruž­ja u Polj­skoj dio su one tvrd­nje osni­va­ča ‘’Strat­for­da’’ Ro­ber­ta Frid­ma­na ka­ko part­ner­ski od­no­si Ru­si­je i Nje­mač­ke pred­sta­vlja­ju pri­jet­nju in­te­re­si­ma SAD. To part­ner­stvo Ame­ri­ka ne­će još du­go do­zvo­li­ti. I ne­dav­na iz­ja­va da će Evro­pa mo­ra­ti da pi­ta Ame­ri­ku kad bu­de na­mje­ra­va­la da uki­ne sank­ci­je Ru­si­ji iz usta jed­nog od ame­rič­kih ‘’te­ška­ša’’ spolj­nje po­li­ti­ke Džo­na Me­kej­na naj­bo­lje od­sli­ka­va tre­nut­nu po­zi­ci­ju Evrop­ske uni­je. U ze­mlja­ma Evrop­ske uni­je sve se sna­žni­je ču­ju gla­so­vi pro­tiv pre­tje­ra­nog upli­ta­nja Ame­ri­ke u evrop­ske pro­ble­me. Vje­ru­je se da je i ja­ča­nje par­ti­ja u Evro­pi, ko­je me­di­ji i po­li­ti­ča­ri na­zi­va­ju de­sni­čar­skim ili eks­trem­nim, po­sle­di­ca ame­rič­kog mi­je­ša­nja u po­slo­ve, pro­ble­me i kri­ze evrop­skih ze­ma­lja.
Nje­mač­ka se još ne mo­že od­u­pri­je­ti ame­rič­kom mi­je­ša­nju u evrop­ske kri­ze i pro­ble­me iz vi­še raz­lo­ga. Dva su va­žni­ja od dru­gih. Nje­mač­ke re­zer­ve zla­ta ču­va­ju se u Ame­ri­ci. Uz to, u Nje­mač­koj je in­sta­li­ra­no pre­ko 300 ame­rič­kih voj­nih ba­za. One su za­o­stav­šti­na hlad­no­ra­tov­ske po­dje­le i rav­no­te­že voj­ne mo­ći. Bi­lo je to vri­je­me kad je ru­ska voj­ska bi­la u is­toč­noj Nje­mač­koj sve do Ber­li­na. Za­te­za­nje ili ma­kar ma­la pro­mje­na od­no­sa sa SAD Nje­mač­koj sa­da ne od­go­va­ra i ne­će ni od­go­va­ra­ti sve dok ne ri­je­ši pi­ta­nje re­zer­vi zla­ta i ame­rič­kih ba­za na svo­joj te­ri­to­ri­ji. Nje­mač­ka, po­red to­ga, ne že­li da bu­de gra­ni­ca voj­nih si­la. I ona že­li da pro­ši­ri svoj bez­bjed­no­sni ko­ri­dor što da­lje od svo­je gra­ni­ce. Za­to Nje­mač­ka i po­dr­ža­va ši­re­nje NA­TO-a što da­lje do svo­je gra­ni­ce. Kad je ri­ječ o pro­ši­re­nju NA­TO-a, još po­lo­vi­nom de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka pro­fe­sor Majkl Man­del­ba­um je pi­sao da je naj­ve­ća opa­snost od NA­TO eks­pan­zi­je njen mo­gu­ći efe­kat na ru­sku spolj­nju po­li­ti­ku na du­že sta­ze. To pro­ši­re­nje ima po­ten­ci­jal da okre­ne Ru­si­ju pro­tiv ci­je­le post­hlad­no­ra­tov­ske na­god­be u Evro­pi, ko­ja je bi­la po­volj­na za Za­pad. So­vjet­ska im­pe­ri­ja raz­gla­vlje­na, ru­ska si­la dez­in­te­gri­sa­na, a Ru­si­ja po­sta­la ma­nja sa svo­jim gra­ni­ca­ma po­mje­re­nim pre­ma sje­ve­ru i pre­ma is­to­ku, za­pra­vo naj­ma­nja u po­sled­nja tri vi­je­ka. Pa­ra­dok­sal­no, ali isti­ni­to Ru­si­ja je sve te pro­mje­ne pri­hva­ti­la! Ne­kad do­bro­volj­no ne­kad ne­volj­no. Ali, Ru­si­ja i ru­ski po­li­ti­ča­ri svih ubje­đe­nja ja­sno su sta­vi­li do zna­nja da ne­će do­bro­volj­no pri­hva­ti­ti ši­re­nje NA­TO- a na is­tok. Ta­kav raz­voj do­ga­đa­ja, upo­zo­ra­vao je pro­fes­sor Man­del­ba­um, mo­že do­ve­sti do to­ga da Ru­si­ja do­zi­vlja­va­ju­ći post­hlad­no­ra­tov­ski po­re­dak kao pro­iz­vo­ljan, ne­fer i an­ti­ru­ski glav­ni cilj svo­je spolj­ne po­li­ti­ke po­sta­vi ru­še­nje kom­plet­nog post­hlad­no­ra­tov­skog po­ret­ka. Ako Ru­si­ja kre­ne u to, stra­da­će i sve ma­le ze­mlje ko­je se na­đu u ko­vi­tla­cu su­ko­ba iz­me­đu Ru­si­je i SAD, EU, NA­TO-a. Ta­da će bi­ti ne­va­žno ko je pr­vi po­čeo.
Na­rav­no, ni Ru­si­ja ne že­li moć­nu ma­ši­ne­ri­ju NA­TO- a na svo­joj gra­ni­ci. Znam, mno­gi će re­ći, “a ze­mlje Bal­ti­ka”!? To za Ru­si­ju ni­je ner­je­šiv pro­blem ka­da se zna nji­hov ga­ba­rit, broj sta­nov­ni­ka, kao i fa­kat da su u ru­skom sen­dvi­ču, okru­že­ne voj­nim in­sta­la­ci­ja­ma Ka­li­njin­gra­da. Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da Nje­mač­ka svo­je uje­di­nje­nje du­gu­je So­vjet­skom Sa­ve­zu. SSSR je dao sa­gla­snost ne sa­mo za uje­di­nje­nje Is­toč­ne i Za­pad­ne Nje­mač­ke već i za član­stvo uje­di­nje­ne Nje­mač­ke u NA­TO. Na dru­goj stra­ni, Ame­ri­ka i evrop­ske ze­mlje su vje­ro­va­li da će se član­stvom Nje­mač­ke u NA­TO-u na­pra­vi­ti ba­lans mo­ći u Evro­pi, ti­me ob­u­zda­ti nje­mač­ka do­mi­na­ci­ja Evro­pom, a Sta­ri kon­ti­nent se­bi obez­bi­je­di­ti voj­ni bez­bjed­no­sni ki­šo­bran –NA­TO. U vje­kov­nim po­ku­ša­ji­ma da se kon­tro­li­še nje­mač­ka do­mi­na­ci­ja u Evro­pi do­đe ta­ko i vri­je­me ka­da su to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta SAD i SSSR bi­li sa­ve­zni­ci. Tek ta­da je Nje­mač­ka ka­pi­tu­li­ra­la. Uni­šte­na. U tom uni­šta­va­nju Nje­mač­ke SSSR je iz­gu­bio 27 mi­li­o­na lju­di, a SAD 300.000. Spre­ča­va­nje nje­mač­ke do­mi­na­ci­je u Evro­pi i či­šće­nje evrop­skog te­re­na od ru­skog uti­ca­ja osta­ju iz­u­zet­no va­žne na­mje­re NA­TO-a. De­mo­kra­ti­za­ci­ja no­vih čla­ni­ca NA­TO-a je znat­no ma­nje va­žan cilj od spre­ča­va­nja ši­re­nja ru­skog uti­ca­ja svu­da gdje je to mo­gu­će, a na­ro­či­to u Evro­pi. Ni­šta ma­nje ni­je va­žna ni kon­tro­la nje­mač­ke mo­ći.
Uosta­lom, tre­ba li pod­sje­ća­ti da su u dva­de­se­tom vi­je­ku dva svjet­ska ra­ta vo­đe­na da bi se ob­u­zda­la nje­mač­ka do­mi­na­ci­ja u Evro­pi. I oba pu­ta su moć­ne evrop­ske ze­mlje u po­moć mo­ra­le zva­ti Ame­ri­ku. A on­da je Ame­ri­ka pre­u­ze­la kon­tro­lu nad Evro­pom. Ame­ri­ka mo­že u ge­o­po­li­tič­kom ob­ra­ču­nu s dru­gim si­la­ma u svi­je­tu iz­gu­bi­ti po­je­di­ne zo­ne, ali Evro­pu će na­sto­ja­ti da dr­ži pod kon­tro­lom za­u­vi­jek.

Pi­še: Dra­go­ljub Pa­vi­će­vić